X

Iz Medijskog arhiva

Nancy sa Nancyjem, ili: zajednica prokaženih

 
Sve počinje godine 1968. i tekstom Mauricea Blanchota Le communisme sans héritage (Komunizam bez nasleđa). Petnaestak godina posle tog teksta, 1983, Jean-Luc Nancy objavljuje tekst La Communauté désoeuvrée (“razdjelovljena zajednica”, kako je to izvrsno preveo Tomislav Medak, Multimedijalni institut/Arkzin, Zagreb 2004) unekoliko inspirisan Blanchotovim tekstom. Blanchot pak uzvratno čita Nancyja i iste godine reaguje knjigom La Communauté inavouable (Zajednica koja se ne može priznati). Potom sledi druga verzija Razdjelovljene zajednice 1986. godine, ovoga puta u obliku knjige, da bi se spirala nastavila knjigom Giorgia Agambena La communità che viene iz 1990. godine i, naravno, Politiques de l’amitié Jacquesa Derrida iz 1992 (Politike prijateljstva, Beogradski krug, Beograd 1999). Najzad, godine 2001. Nancy objavljuje La Communauté affronté (Sučeljena zajednica). Scena se može postaviti i na drugačiji način. Mlađi i još ne razvikani filozof (Nancy) ispisuje tekst na koji reaguje, u tom trenutku, jedna od najuticajnijih figura francuske intelektualne scene (Blanchot), što ne samo da mlađeg filozofa na velika vrata uvodi na kulturnu scenu, već pokreće svojevrsnu teorijsku lavinu čiji se učinci, na ovaj ili onaj način, osećaju i danas. Valja uočiti da se upravo tih godina, dakle sredinom osamdesetih, na engleskom govornom području pojavljuje nekoliko kapitalnih knjiga koje se bave pojmom zajednice: dela Benedicta Andersona, Ernesta Gellnera, Antonyja Smitha i Erica Hobsbawma zajednicu problematizuju iz istoriografske, antropološke, ili teorijsko-političke perspektive. Čini se da filozofska reakcija izostaje, ali to je privid. Nancy i Blanchot jako dobro (s)hvataju duh vremena i zahvataju ga upravo iz filozofske perspektive. Nimalo slučajno, dodali bismo, a nasuprot relativno raširenom mišljenju da je francuski poststrukturalizam, uživajući u zlatnom evropskom periodu (1960-1990), izbegavao političke teme: radovi Michela Foucaulta, Jacquesa Derride, Gillesa Deleuza, Jean-François Lyotarda, Mauricea Blanchota ili Jacquesa Lacana do srži su bila impregnirana onim političkim, što se krajem osamdesetih godina prelilo u eksplicitan sadržaj. Nancy je upravo baštinik, ali i stvaralac te velike tradicije, a knjiga La Communauté désavoué (Prokažena zajednica) još jedan pokušaj da se ta tradicija razume, kontekstualizuje, ali, kako to već sa Nancyjem biva, u istom gestu i dekontekstualizuje, razgradi. Sredstva kojima se Nancy služi krajnje su neobična i svojevrsna su mešavina filozofskog i književnog diskursa: Nancy postaje junak sopstvenog teksta, on je autor i lik koji se kreće čas u prvom, čas u trećem licu jednine, čas u filozofskom, čas u literarnom kodu, čas je ime “Nancy” u navodnicima, čas bez njih, što Nancyu, potpisanom na koricama knjige, omogućuje da na pozornicu izvede i likove koji, činilo se, ne spadaju sasvim u ovu priču (kao režiser koji bi, postavljajući Čehovljev komad, na scenu izveo i likove Dostojevskog ili Tolstoja.)

 
Nancy se, dakle, vraća nekih tridesetak godina unazad i svome tekstu, pisanom 1983. godine, pristupa kao bilo kom drugom tekstu bilo kog drugog autora, te se ime “Nancy”, ime iz 1983, ovde može shvatiti krajnje opušteno. Na delu je tumačenje, jedno od tumačenja u kojem položaj autora ne obezbeđuje nikakvu prednost u odnosu na bilo koje drugo tumačenje. Autorovo tumačenje tek je jedno od mnogih tumačenja. Ali upravo u tom najčistijem poststrukturalističkom gestu koji odbija povlašćen položaj autora, Nancy započinje svoju igru postavljajući jednog “Nancyja” u insajdersku poziciju iz koje se vidi više, na osnovu koje se zna više nego što to pruža pogled spolja. Osnovno pitanje je, dakle, kako odrediti zajednicu u trenutku kada je jasno da zajednica, da pojam zajednice, upada u krizu skupa sa pratećim pojmovima – suverenost, nacija, država, društvo, samo političko – te da tradicionalna određenja više nisu dovoljna da bi pratila, razumela i artikulisala savremene preobražaje zajednice. Inspirisan Blanchotom, ali i poststrukturalističkom klimom u kojoj se pojam dela (oeuvre) našao u vrlo nestabilnoj ravni, Nancy nudi novi pojam, désouvrement. Odmah uočavamo da je u igri delo, oeuvre, ali u ovom izrazu ono iskušava manjak u sebi samom: delo je razdelovljeno, ono je lišeno svoje delotvornosti. Radnik koji je ostao bez posla je, recimo, desouvré. On ne samo da je nezaposlen i ne samo da je besposlen, što pokriva izraz chommage, već je, time, i nedelatan, nedelotvoran. No, ima u tome još nečeg. Izraz désoeuvrement, razdelovljenost, “označava kretanje dela koje ga otvara s onu stranu njega samog, ono se na da ispuniti u dovršenom smislu, to ga kretanje otvara prema odsustvu sopstvenog smisla, odnosno smisla uopšte” (str. 27). U istom gestu, dakle, sklon paradoksu, igri sa višeznačnošću i neprevodivošću, Nancy rasprskava značenja pokrivajući kako praktičku, tako i teorijsku ravan problema (ako ova tradicionalna podela na teorijsko i praktičko još ima smisla). Paradoks se potvrđuje novim obratom: delu u kojem nema ničeg dovršenog ništa ne nedostaje. Razdelovljenost je ono što u samom delu odbija da se svrsta bilo u koji poredak. Nedovršenost se pokazuje konstitutivnom za ono delo koje zanima Nancyja i Blanchota. Zbog toga je, zbog te konstitutivne nedovršivosti dela, posve prirodno da Nancy u igru uvodi Georgesa Bataillea, Waltera Benjamina i, ponešto iznenađujuće, Marguerite Duras, i to manje kao pojmovni, a mnogo više kao “životni”, književni lik koji ulazi u ljubavne trokute, ljubavne i okrugle kvadrate. Duras kao oksimoron. Duras koja je odveć žena da ne bi bila (nečija) ljubavnica i koja nije dovoljno žena da bi bila “samo” ljubavnica. Duras kao muškarac, prijatelj, brat.

 
Ali ako se raspada samo delo, da li zajednica može da ostane neokrnjena? Nancy je, naravno, čitavog života opsednut zajednicom (između ostalog napisaće lep predgovor za dragocenu knjigu italijanskog filozofa Roberta Esposita Communitas iz 1998) i pomno prati Batailleve analize “prokletih delova” zajednice, uočavajući da je zajednica upala u krizu prenošenja zajedničke supstancije, u krizu komunikacije: “ono što se saopštava nije zajednička supstancija već sama činjenica bivanja u odnosu, dodir kao drugo ime za saopštavanje (communication), a kojom se ne prenosi ništa drugo do upravo činjenica da postoji prenos, prelazak i podela” (str. 29). Drugim rečima, Nancyju ne pada na pamet da traži nekakvo supstancijalno, pretpostavljeno, ili snevano jedinstvo zajednice, već zajednicu shvata kao mesto neprestane podele (partage), ali ta podela “ništa ne deli, već se zajednica meša sa uslovom sopstvene izloženosti (d’être exposé)” (str. 29). Drugim rečima, i Nancyjev termin partage, baš kao i kod Rancièrea (partage du sensible), igra na dvosmislenost: torta se može podeliti na parčad, ali se može deliti i zajednički prostor, kao kada kažemo da sa nekim delimo sobu, ćeliju, ili stan. Ovde bi valjalo primeti da uporna Nancyjeva čitanja Heideggera i njegove analitike Mitsein-a progovaraju na neočekivanim i, dabome, uzbudljivim mestima, pri čemu je manje bitno u kojoj meri je uvođenje jedne savršeno suprotstavljene perspektive, one hajdegerijanske, opravdano: ovde to, naprosto, funkcioniše. Bataille je, s druge strane, važan zbog još jednog “batajevskog” motiva: saopštavanje strasti (str. 31). Motiv je od presudnog značaja kako bi se odbilo bilo kakvo homogeno shvatanje zajednice koje bi išlo iznad pojedinca, ili ga poništilo, ali i da bi se u pitanje dovela i racionalna utemeljenost zajednice, utemeljenost zajednice (samo) u racionalnom interesu. Otud i Duras, otud ponešto zagonetno uvođenje “zajednice ljubavnika” (la communauté des amants) u kojoj se mešaju heteroseksualni i homoseksualni odnosi uvedeni s dovoljno diskrecije da se ne naruši ničija privatnost, ali i sasvim golicavo da probudi znažitelju u toj neprestanoj igri vlastitih imena, događaja i tekstova.

 
A onda “kvaka”: “‘politika’ ostaje različita od ‘zajednice’ kao takve” (str. 34). Reči politika i zajednica stavljene su u navodnike. Nancy u igru uvodi raščaravanje demokratije (désenchantement de la démocratie), Blanchotovo mesto u događajima iz 1968. godine u Parizu, te se, preko Blanchota, dotiče moći, vlasti, ideologije, zapovesti, formalnih institucija, svega onoga što se tog čuvenog i čudnog maja 1968. godine problematizuje, što najavljuje krizu zajednice i sa čim se, na ovaj ili onaj način, susreće čitava francuska (evropska) teorijska scena. Ipak, Nancyju se čini da ponuđeni pojmovni aparat nije dovoljan da bi se na odgovarajući način odgovorilo na krizu zajednice i u trećem, verovatno ključnom poglavlju knjige, naslovljenom “srce ili zakon” (le couer ou la loi), oživljava nove/stare Batailleve i Blanchotove motive: zajednički život se, navodi Nancy Bataillea, mora držati na visini smrti (str. 45). Drugim rečima, sam život je uvek već granično iskustvo. Potom sledi izvanredna refleksija o nužnosti žrtve da bi se zajednica održala. U pojmovnom režimu koji Nancy ne koristi, ali koji nam je bliži i, verovatno, razumljiviji, problem se može postaviti na sledeći način: šta i koliko se od individualne slobode mora žrtvovati da bi zajednica funkcionisala? Ili: gde je granica lične slobode? U igru se nužno uvodi suverenost, jedino što je ovde reč o Bataillevoj suverenosti, o tom graničnom iskustvu između zajedničkog i pojedinačnog, između slobode i ograničenja slobode, između sveta života i pojma. Tek na stranici 51. uvodi se, i to kroz batajevsku prizmu, motiv priznanja (l’aveu). Ali na koji način! Nancy se poziva na erotske Batailleve priče i na “noćnu komunikaciju, onu koja se ne priznaje” (str. 51). Noć i tajna. Motiv tajne bez tajne zajednice. (Dodajmo ovde, zajedno s Hegelom, da su najveće tajne one koje zna veliki broj ljudi, pa je, sledeći tu logiku, najveća tajna ona koju svi znaju. Tajna koju čuva samo jedna osoba nije tajna. Tajna koju dele dve osobe beznačajna je. No, ako tajnu “čuva” čitav jedan narod, onako kako su tajnu delfskog proročištva čuvali Grci, to je već ozbiljna tajna. Drugim rečima, tajna koja zaslužuje pozornost uvek je politička tajna, tajna čitave zajednice. Privatne tajne nisu zanimljive.) Tajna zajednice utoliko se otvara ne samo kao tajna obreda žrtvovanja (tajna, dakle, koju svi moraju da znaju, “krvava tajna”), već je to tajna koja ima vrednost zakona, “zakona srca”. Taj zakon nije drugo do zakon prijateljstva ili bratstva. Samo zajednica bratstva u stanju je da prenosi tajnu bez tajne, tajnu koja nije privatna, već tajnu same zajednice kao zajednice komunikacije (str. 53). Istovremeno, govoriti o zajednici a ne uzeti u obzir konstitutivnu podeljenost zajednice kako po vertikali moći, tako i po horizontali polne razlike, nije dovoljno. Otud su i igri i žene. Duras i Blanchot, Laura i Bataille. Blanchot i Bataille. I Nancy među njima kao mladi posmatrač, svedok i učesnik, ali i onaj ko postavlja vrlo neugodna pitanja: da li je žena (u muškome svetu) prijatelj? Da li ona može biti prijatelj prijatelja, ili tek ljubavnica? Da li žena – da se poigramo deridijanskom igrom – može da bude brat? Da li je, najzad, tu reč o nekakvoj zajednici, jer, rečeno je, politika se i zajednica, stavljene među navodnike, ne poklapaju.

 
U ne sasvim prozirnim redovima Nancy podseća na Blanchotovo oklevanje kada je reč o fašizmu, uvodi sintagmu “neočekivana reč” (la parole inattendu) – “reč je neočekivana kada ne odgovara ni na kakav projekat, kada nije podvrgnuta nasrtljivoj nužnosti neke pravde i iz napuštenosti prelazi u ‘svetost praznine'” (str. 55) – te na taj način, podsećajući na znamenitu Blanchotovu nejasnost (obscurité), još jednom dotiče tu neuralgičnu tačku francuske filozofske scene. Ipak, poglavlje završava dilemom bez dileme: “Srce ili zakon: ako zakon nikada ne može da napravi srce, srce, tome nasuprot, može da napravi zakon izvan svakog zakona. Možda je upravo to ono što se ne može priznati” (str. 58). U jednoj dugoj refleksiji o prijateljstvu, o nužnosti odnosa bez odnosa, o zajednici ljubavnika, ponovo o rečima, u toj reflekisiji u koju ulazi u Philippe Lacoue-Labarthe, Nancy se zadržava na osporavanjima politika koja dolaze, zapravo, izvan političke sfere. Zato uvodi još jedan lik: Hannah Arendt, ali u istom gestu ponovo uvodi Blanchota i Bataillea kao svojevrsnu protivtežu filozofiji delovanja. Blanchot, naravno, ne odustaje od politike, i on politički prostor razume kao polje javnog delovanja, ali on, za razliku od Arendt, ne može a da ne promišlja odnos zakona i politike. Njegove dileme su jasne (kao i Batailleve, uostalom): ako politika, pre svega u liku suverenosti, prevazilazi zakon, ako je ona ta koja zasniva zakon, onda “moć da se odluči o izuzetku od zakona dotiče Ništa iz kojeg, iznova, izbija razvezanost” (str. 80), odnosno prostor bez odluke. Sugestija koja odzvanja šmitovskom atmosferom (Carl Schmitt), jasna je: politika je uvek već stvar odluke i ne možemo joj izmaći čak ni ako je suspendujemo odlukom, ne možemo je izbeći čak i ako vasceli prostor života pokušamo da premrežimo pravnim normama. Na tom mestu, uz svu simpatiju prema svom velikom prethodniku, Nancy možda i najteže pogađa Blanchota: Blanchot se pokazuje kao svojevrsni posrednik za oživljavanje velikog hajdegerijanskog motiva izvornog utemeljenja. Političko utemeljenje se pokazuje kao ontološko utemeljenje! “Dve operacije su ugrađene jedna u drugu: operacija političkog utemeljenja i operacija ontološkog temelja. To ugrađivanje je neizbežno ako se politika misli kao saobrazna sa bićem, to jest ne ako se biće misli kao zajedničko biće (l’être-en-commun), već ako se ono zajedničko poistoveti sa politikom, ili postaje homologno politici” (str. 81). Iako se čini da je upravo to posledica odmicanja politike i zajednice, Nancy sada tvrdi da upravo Blanchot insistira na odnosu politike i zajednice. Stvar je vrlo zamršena i u igru ponovo ulazi Duras da bi se na scenu izvela zajednica ljubavnika: zajednica je “pravi svet ljubavnika” (str. 82) (izraz je Blanchotov i to na mestu gde on, u knjizi Zajednica koja se ne može priznati, s naroda, kao nemoćne moći, prelazi na zajednicu ljubavnika). Jer, piše Blanchot, a Nancy tumači, zajednica ljubavnika je istina zajednice uopšte. “Ljubavnici čine srce, ili zakon naroda” (str. 84). Na trenutak se čini da će Blanchot upasti u tumačenje naroda izvan političkih kategorija, da će narod da razume kao zajednicu osećanja, ali sledi novi preokret: “odnos ljubavnika nije ljubavni odnos” (str. 88). Nancy kao da kaže da ljubav nije nužan sastojak zajednice (ljubavnika). Ljubav kao odnos. Ono neodlučivo kao srce ili zakon zajednice jeste da li odnosi (i kakvi) postoje? Kakav smisao dati toj reči, odnos? Zato je potrebno ponovo se vrati na razdelovljenost, ali sada u drugom ključu i ne bez prizvuka paradoksa: odnosi u takvoj zajednici bez odnosa ne odvijaju se između pojedinaca, već, prema Blanchotovim rečima, “između onoga što zovemo delo i onoga što zovemo razdelovljenost” (str. 118). Nancy ne propušta da odmah poentira: ne shvata li se ovde razdelovljenost kao svojstvo zajednice “u suprotnosti sa predstavom zajednice kao dela (proizvodnja i samoproizvodnja totaliteta egzistencije), a naročito u suprotnosti sa predstavom mogućnosti – odnosno projekta (…) da se načini delo smrti” (str. 118-119). Zajednica se, utoliko, ostvaruje, događa u sopstvenom razvezivanju od sebe same. Ipak, ovakvom izvođenju uprkos, Nancy primećuje da je Blanchotovo razumevanje politike dvostruko, da Blanchot, takoreći, ima dva lica: jedno je demokratsko, nepotčinjeno pravdi koja bi bila viša od zakona, i drugo aristokratsko anarhično, vezano za tajnu zajednicu strasti bez zakona i za podelu nepodeljive samoće (str. 131).

 
I najzad stižemo do priznanja (l’aveu), onoga što se ne može priznati (l’inavouable) i što je prokaženo (désavoué, dezavuisano). Ono nepriznatljivo, ono što se ne može priznati, već je u režimu priznanja onoga što se ne može priznati. Ono što se ne može priznati, čak, ne može ni postojati izvan mogućnosti priznanja. Priznanje zavisi samo od neke sile, od nekog pokretača koji nagoni na priznanje. Ili na ćutanje. Imenovanje nečega što se ne može priznati zahteva priznanje. No, priznanje nepriznatljivog dovodi do toga da se zajednica prokaže (désavouer). “Prokazati nije sadržaj priznanja: to znači odbiti ili povući pristanak ili saglasnost” (str. 128). Zbog toga će Nancy, možda odveć lakonski, zaključiti da nije dopuštena nijedna zajednica osim one koja se razvezuje (od sebe same), koja se neprestano razlaže nastojeći da se sakupi (str. 131).

 
 
Piše: Ivan Milenković

 
 
(Jean-Luc Nancy: La Communauté désavouée / 176 str. / Galilée, 2014.)